Legendarni pisac, buntovnik i komediograf – Molijer, rođen je 1622. godine u Parizu, prestonici Francuske i gradu koji je u oblasti kulture predstavljao simbol neodoljivog, kritičkog i vedrog duha. Bilo je to vreme apsolutne vladavine ekscentričnog i kontroverznog Kralja Sunca, monarha Luja XIV, vreme iscrpljujućih ratova i verskih progona, kontrasta raskoši kraljeva dvora i njegovih podanika, s jedne, i teške bede naroda, s druge strane, bilo je to vreme ogromnog uspona francuske kulture, nauke, umetnosti i književnosti i vreme velikih književnika poput Rasina, Korneja, La Fontena i, naravno, jednog od najvećih komediografa sveta svih vremena – Žan Batist Poklena, poznatijeg pod pseudonimom Molijer. Bila je to epoha klasicizma i racionalizma, kulta antike, razuma i umetničkog savršenstva, vreme koje mnogi smatraju jednim od najsjajnijih u istoriji ljudskog duha…
Molijer je bio dete iz imućne i ugledne porodice, pod kraljevom zaštitom, neko ko je imao sigurnu i obezbeđenu budućnost, ali… Nemirni duh mladog umetnika, zanesen u početku lakrdijašima i čarima umetničkog života, života koji je pružao snove i uzbudljivost, za razliku od dosade i predvidljivosti građanske sudbine, veoma rano ga je odvukao u nekom sasvim drugom pravcu od očekivanog… Ljubav prema mladoj Madlen Bežar, devojci iz boemske porodice, a potom i njihova zajednička ljubav prema pozorištu, strast prema daskama koje život znače, nagone ga da ostavi sigurnost očevog puta dvorskog dekoratera i kraljevskog sobara… Molijer i Bežarovi osnivaju Slavno pozorište(1643.) i kreću putem neizvesnosti i umetničkih sloboda… Ali, već nakon dve godine rada pozorište propada, uz bankrot i druge nedaće… Molijera, vođenog čudesnom umetničkom sudbinom budućeg genija komediografije, to nije uspelo da pokoleba u nameri – on i porodica Bežar ubrzo stupaju u jednu putujuću trupu i kreću put francuske unutrašnjosti. Od Tuluza, preko Grenobla, Liona, Monpeljea, Bordoa, Dižona i drugih gradova, Molijer i trupa putuju Francuskom, učeći zanat, stičući neophodno iskustvo i bruseći talenat koji će kreativno eksplodirati nakon njihovog povratka u Pariz, 1658. godine( nakon trinaest godina lutanja). Tokom turneje Molijer stiče bogato iskustvo, razvija glumački dar, rediteljsku viziju i brusi svoj komičarski talenat kao duša trupe, upijajući snagu iskonskog humora francuskog naroda diljem provincije, duh satiričke lakrdije i farse. Njegove buduće besmrtne komedije( Don Žuan, Mizantrop, Tartif, Tvrdica…) proisteći će iz kreativnih sokova prečišćenih vizijom u čistu umetničku esenciju – urnebesnu i satiričnu komediografiju, bisere pšozorišne umetnosti…
Nakon turneje po unutrašnjosti, Molijer se vraća u Pariz, gde počinje da piše, režira i igra – usledio je njegov zlatni period, između 1658. godine( i lakrdije Smešne kaćiperke), koji će potrajati sve do piščeve smrti, 1673. godine( i komada Umišljeni bolesnik), period neverovatne kreacije i hrabre, neprestane borbe za vlastito delo, ideje i čvrste, društveno kritičke stavove koji su nailazili na jak otpor licemera, crkve i malograđanštine uskogrudnog dela društva tih godina. Molijer( glumačko ime Žana Batista Poklena, uzeto 1644. godine), nakon povratka u rodni Pariz( u kojem će ostati do svoje rane smrti – 1673. godine, izazvane teškim, iznurujućim radom na komadima, stalnim napadima, intrigama, zavistima i zlobom licemerne sredine) kreće sa izuzetno napornim, ali veoma plodnim i intrigantnim radom i delom – dešavalo se da u isto vreme jedan od svojih komada prikazuje pred publikom, drugi priprema kao glumac i režiser, a treći piše. Pred parisku publiku izlazi 1658. godine sa Kornejevom tragedijom Nikomed i svojom lakrdijom Zaljubljeni doktor. Iste godine piše i izvodi još dve svoje komedije: Smetenjak(1658.) i Ljubavni jad(1658.). Već sledeće godine igra sa ogromnim uspehom jednu od glavnih uloga u svojoj lakrdiji Smešne kaćiperke.
Od tog komada, sve do trenutka smrti, Moilijer neprestano piše, glumi, režira i vodi iscrpljujuću bitku za priznanje i opstanak vlastitih besmrtnih komada… Usledio je niz antologijskih komada, kojima je utirao vlastiti put ka legendi: Sganarelle ili umišljeni rogonja(1660.), Škola za muževe(1661.), Škola za žene(1662.), Kritika škole za žene(1663.), Don Žuan(1665.), Mizantrop(1666.), Žorž Dandin(1668.), Tvrdica(1668.), Tartif(1669.), Građanin plemić(1671.), Skapinove podvale(1671.), Učene žene(1672.) i pomenuti Umišljeni bolesnik(1673.)…
U Don Žuanu(1665.) Molijer kroz ličnost zavodnika žena daje lik rasnog francuskog plemića, viteza, cinika i bogohulnika, zadirući u bitna pitanja društvenih odnosa i religije, razotkrivajući u pozadini svega podmuklo i brutalno licemerje…
Don Žuan:Nema danas u tome ničega zbog čega bi se valjalo stideti, licemerstvo je pomodan greh, a svi pomodni gresi važe kao vrlina. Najlakše se može izigravati ličnost uzornog čoveka. Zanimanje licemera ima danas najviše preimućstva. To je veština čije se prevare uvek poštuju, pa ako se i obelodane, niko se ne usuđuje da išta kaže protiv njih. Svi ostali ljudski gresi izloženi su kritici, i svakome je slobodno da ih po volji napada; ali licemerstvo je neprikosnoven greh, koji zapuši usta celome svetu i mirno uživa u suverenoj nekažnjivosti. Saučesničkim podmigivanjem ljudi se spajaju u usko društvo jednomišljenika. Ako neko uvredi i jednoga od njih, navuče sebi na vrat i sve ostale, a oni koji se očevidno dobronamerno umešaju u stvar, oni za koje svi znaju da stvari uzimaju za ozbiljno, tek oni su, velim ti, namagarčeni, lepo ti upadnu u mrežu licemera i slepo podupiru one koji samo majmunišu ponašanje ispravnih ljudi. Šta misliš, koliko ja poznajem onih koji su na ovaj način sjajnom odorom skrili sramotne postupke svoje mladosti, koji se odećom vere služe kao štitom da bi se u ovom poštovanja dostojnom ruhu ponašali kao najveći podlaci?.
Još jedan izvanredni Molijerov komad – Mizantrop(1666.), smešten u Pariz sedamnaestog veka, suptilno i bolno bavi se odnosom iskrenog i osetljivog pojedinca, s jedne, i licemernog i podmuklog, koristoljubivog društva, s druge strane. Izuzetno moralan, okrenut iskrenosti i vrlinama, glavni lik Alceste ne uspeva ili prosto ne želi da pravi kompromis u sopstvenom odnosu prema društvu koje se zasniva na lažima, nepravdi i interesima, povlačeći se u usamljenost, ismejan i osuđen od gomile zluradih licemera. Molijer postavlja večna i duboko moralna pitanja, pitanja o iskrenosti, vrednostima društva i uspostavljanju odnosa pojedinca i društva. Do koje mere činiti kompromise sa vrlinama sveta, kako se postaviti unutar društva gde su dvoličnost i interesi, zajedno sa nepravdom uglavnom ispred svega?
… Kuda pogled bacim, na dvor ili po gradu,
srdžbi mojoj povod sve te stvari dadu
ja postajem besan i jadim se jako
gledeć ljude živjet među sobom tako.
Svuda vidim podlost i laskanje tamo,
nepravde, interes i izdajstvo samo.
Podneti to ne mogu, besan sam i hoću
tešku istoriju vojnu na tu ljudsku zloću…
Stvarno mi se gadi čitav svet taj varav
i katkada čežnja u meni se budi
pobeći u pustoš, daleko od ljudi…
Nakon pet godina mučne i teške borbe, francuski komediograf Molijer ( posle dve anatemisane verzije komada Tartif(1669.), satire o licemernom bogomoljcu napokon uspeva da objavi treću, priznatu verziju… Dana 10. februara 1669. godine predstava je konačno odigrana, uprkos svim mogućim zabranama bogohulne satire… Pariski je arhibiskup pretio ekskomunikacijom svakom onome koji bi delo prikazivao, štampao ili čitao…
ORGON( glava porodice, Elmirin muž i otac Marijane i Damisa, obraća se licemernom bogomoljcu Tartifu, koji je zloupotrebio njegovo poverenje i dobročinstvo, zavodeći istovremeno Orgonovu ženu i ćerku):
Oči su mi svedok svih mojih nedaća; vidite li kako se dobrota plaća? Izvukao sam rado čoveka iz blata, smestio ga, drž’o ko rođenog brata; od mene je dare svakog dana primo, dao sam mu ćerku, dobra što sam imo, a u isto vreme on, podlac i fukara, hoće da mi ženu podmiti i vara; i nezadovoljan još svojim zločinstvom, on sme da mi preti mojim dobročinstvom, i na moju propast sad upotrebljava svu moju dobrotu, goni me bez prava s mog imanja, na kom njegova je šapa, želeći da dođem do prosjačkog štapa.
TARTIF: Vašega se gneva nimalo ne bojim, i ja mirno idem dužnostima svojim.
ORGON: A da l’ ti se duša seća, da li shvata da sam te, bedniče, izvuko iz blata.
TARTIF: Da, dobro se sećam svih vaših dobara; al’ prva je dužnost interes vladara; tom dužnošću svetom u mojoj se duši svaka ljubav, svaka blagodarnost guši, i ja bih žrtvovao ovim obvezama druga, ženu, oca, pa i sebe sama“.
ELMIRA(Orgonova žena):Varalica!.
DORINA(Marijanina prijateljica): Kako na prevaru kletu meće lep plast svega što je drago svetu.
KLEANT(Orgonov šurak): Al’ ako vas tako razumeti volja, kad vam je tolika odanost spram kralja, zašto je tek onda puštate na scenu kad vas hvata da mu zavodite ženu; što ste za dostavu tek tad bili spremni kad, prinuđenošću, iz kuće vas goni? Neću da govorim, sred ovoga stanja, o tom da vam dade sva svoja imanja, al’ ako je krivac, svejedno zbog čega, zašto ste primali poklone od njega?
Šta je zapravo izazvalo ogroman gnev Crkve i istoriju zabrana ovog smelog, duhovitog i pronicljivog Molijerovog komada?
Godine 1627., da bi se oduprli širenju slobodne misli, verske ravnodušnosti i ateizma, nekolicina crkvenih predstavnika i religioznih laika osnovali su tajni savez Svetog pričešća. Krajnja zatucanost i verska netrpeljivost decenijama su davali smisla mračnom, ali veoma snažnom uticaju ove organizacije, neke vrste tajne duhovne policije…
Iza Molijerovog Tartifa“ koji se uvukao u porodicu Orgon, obavio mističnim oreolom stroge vrline i uzeo na sebe pravo da svima bude moralni sudija, nesumnjivo se krije član Svetog pričešća. Molijer to nije mnogo ni prikrivao, naročito u prvoj i poslednjoj verziji. U ime istine, razumnosti i ljudske tolerancije, on je s ogromnom snagom ismevanja skinuo masku lažne pobožnosti i skrušenosti sa razvratnog i gramzivog Tartifovog lica, masku koju su videli svi, osim bogatih i zaslepljenih gospođe Pernel i njenog sina Orgona. Mada svi fanatici ove organizacije nisu neizbežno bili i licemeri, mnogi su se poznali ili su bar shvatili oštru i opasnu satiru. Stoga nije nikakvo čudo što je Molijer navukao protiv sebe silan gnev ovih ljudi, koji su i inače, kao uostalom i crkva toga doba, bili protiv pozorišta…
Ljudska glupost i zlo, po ko zna koji put, ironijom milosrdne sudbine pretvoreni su u komično umetničko delo, ovaj put besmrtni i vrhunski Molijerov komad Le Tartuffe …
Oslonjen na duh tradicije, pre svega antičke, velikane poput Aristofana i Plauta, plodni i pronicljivi, hrabri i svestrani komediograf Molijer stvara pozorište i komade koji su pre svega bili skup duboko istinitih slika čoveka i ljudskih naravi, ne odbacujući pritom ni komiku zapleta i situacije… Kao izvanredni pisac Molijer je posedovao izuzetan dar za crtanje raznih sredina i uobličavanje najrazličitijih karaktera, kombinovan sa pronicljivim, dubokim poznavanjem društva i čoveka… Molijerova zdrava komika, njegovi veseli komadi – kombinacija elemenata tradicionalne farse francuske i italijanske commedia dell’arte, komedije karaktera i naravi, njegove žestoke satire, kombinovani sa izuzetnim osećanjem za scenu, živošću i prirodnošću dijaloga, delovali su neodoljivo blagotvorno na publiku, i ostali su svojom upitnošću, iskrenošću i aktuelnošću značajni do današnjih dana… Molijerove vanvremenske komade uzdizalo je u sam vrh istorije komedije uzvišenost i dubina misli, istinitost, raznovrsnost, bogatstvo i psihološka dubina likova, kao i oštro i prefinjeno posmatranje autora … I dan-danas veoma aktuelan, Molijer se kao pisac vanredno vešto uživljavao u vlastite likove i kao prvi doneo na scenu jetku satiru, nenadmašno smelo i vešto slikajući poroke… Bio je bič pobožnih ljudi svog vremena – bilo da je u pitanju bio legendarni, imaginarni i amoralni zavodnik žena – bogohulni Don Žuan ili pak varalica, pobožni licemer i razvratnik Tartif…
Intrige, zavisti i spletke, plodovi svih njegovih neprijatelja koje je nemilosrdno šibao i slikao u svojim duhovitim i pronicljivim komadima, nisu ga puštale na miru ni posle smrti: pariski biskup je zabranio da mu se telo sahrani, radujući se sa ostalim neprijateljima( pre svega pobožnim licemerima koji su se prepoznavali u njegovim smelim komadima) smrti bezbožnika i kazni pakla, koja mu je zasluženo sledila …
Jedan od najvećih majstora humora i smeha umirao je podsmevajući se vlastitoj bolesti( intenzivno stvaranje i zabrane su ga jednostavno sagorele), lekarima, ljudskoj gluposti i na kraju, i samoj smrti… Zavesa je poslednji put spuštena 17. februara 1673. godine –Molijer je umro svega nekoliko časova posle četvrtog izvođenja njegove predstave Umišljeni bolesnik… Bio je to totalni trijumf majstora komike i apsurda sveta u kojem je živeo i stvarao…
by Mici Zibi, otporan na malograđanštinu i licemere,†††††††, 2014.